ВЕЛИКА СРБИЈА

народни интереси? Шта је то народи интерес? То је ствар заиста чудновата и неопредељена. Наполеон шаље неке експедиције у Рим и Мексико, троши милионе стечене народним знојем и губи хиљаде људи, а све – вели – за славу и интерес Француске; Аустрија посла војску у Шлезвиг-Холштајн и заврши Кенигрецом, и то све за народни интерес; сам султан ево три године како руши и пали јадну Капију, па и он вели да је то у интересу његових хришћанских поданика који се „по својој глупости и туђем наговору“ бију против њега. Но да оставио на страну Наполеона, Аустрију и султана. Сваки зна шта значе њихове фразе: „за народни интерес“, за „народну част,“ итд. Да узмемо другим пример. Ево, Деак, Етвеш, Андраши и уопште, већина на мађарском Сабору искрене су мађарске патриоте. Њихова је цељ, као што је познато, да створе „велику Угарску“ у којој би био један политични народ – мађарски. Они веле да је њихова политика народна, тј. да одговара интересима народа што живи у Угарској. Претставници већине људи што живе у Угарској, тј. претставници немађарски народности, веле да је та политика сасвим противна интересима већине. Но да оставимо то настрану. Деак је Мађар и није ни тражити да се он осврће на интересе други народности. А да ли је она заиста корисна по Мађаре? Шта добијају, нпр., Мађари у Дебрецину или у Пешти сто је њихов краљ владар над 15 милиона поданика? Хоће ли стога код њих бити мања пореза, хоће ли се од њих узимати мање регрута? Хоће ли им остајати више средстава за образоване, хоће ли имати више слободе у печатњи и з јавним зборовима? Уопште - хоче ли имати какве олакшице? Дела што су нам пред очима показују јасно: не само никакве олакшице,већ, напротив веће терете. Већина народа у Мађарској незадовољна је том политиком. Да се они уздрже под уздом нужна је сила. За то треба војска (Бајст тражи 800000); треба силна администрација (Делегација одобрава 550.000 фор. на тајне издатке); а најглавније, не треба дозволити да се сувише слободно изјављују и претресају интереси народни и владина дела. (Мађарска влада осуђује Бесермењија, једног од најваљанијих чланова мађарске слободњаке партије). Из тога се види шта ће добити сами Мађари. Даваће више регрута, тј. остајаће мање руку за рад; плаћаће шпијуне, тј. остајаће мање средстава за просвету и квариће се наравственост! А што ће бити доцније? То је лако предвидети. Доцније ће и немађари и Мађари бити још незадовољнији, што ће изазвати јача средства за обуздавање, тј. више регрута, више порезе, несноснију администјуапију и мање слободе итд., до катастрофе. А при свем том Деак, Етлеш, Андраши и сва кумпанија, истинити су Мађари и искрени патриоти. Па откуда то долази да они, као патриоти мађарски, воде политику која је противна интересима мађарским? То је доста дугчка историја, но ми ћемо је испричати у неколико речи.

Није било давно, кад се човек у држави није рачунао ни за грош, већ је сва држава - краљ (L' Etat c' est moi Луја XIV). Народ се у то време сматрао, тако-рећи као сопственост владара, јер овај је владао „по милости божијој“. Све што је увеличавало славу и могућство краља –државе, и код своје куће и на страни, то се рачунало за интерес државни, а за народ није нитко ни водио бригу. Силна војска и силна администрација давала је краљу могућност на располаже народним средствима, да издржава сјајни и раскошни двор, да бљешти на страни и да има уплива на светску политику. Ето откуда је силна војска и силна администрација постала мерило „државине“ величине. Но да се издржава силна војска, треба имати много људи, који би давали живи и мртви материјал (регруте и новац) за њено издржавање. Отуда је број „државних“ поданика постао мерило за величину државе. Од тог доба у Европи се доста изменило. Народи почињу да сазнају, да њихови интереси и интереси државни нису вазда једни исти. То сазнање народа и у следству тога његове незадовољство беху опасни за владарско право „по божијој милости“ и за све више класе народа, чији интереси беху историјском судбом свезани за интересе владара. То би повод, те та господа изнесоше разне лажне проповеди: да сви људи у држави – тј. цео народ – морају имати осим својих приватних интереса и „више државне интересе“, да се лични интереси морају жртвовати за љубав општих итд. Кад се те фразе преведу на наш прости језик, излази, нпр., овако: ви народи аустријски, имате интерес да живите и радите мирно сваки код своје куће, да од онога, што зарадите, дајсге ради заштите сваког појединог онолико колико је неонходно, а све остало да употребљавате на подмирење својих потреба: на својих образовање, путни саобраћај, уживање итд. Али Аустрија има да постизава „више државне интересе“ (разуме се, проповеди не говоре какве, али ми ћемо да кажемо): да издржава сјајан двор; да је у сваку чорби мирођија, тј. да се плете у сваки европски догађај, јер је таква мода у Европи (и државе имају моду као и људи), да издржава велику војску да плаћа чиновнике, који над народом надзиравају, да плаћа шпијуне итд, итд. Ето зато морају народи аустријски да жртвују своје личне интересе општим интересима и да плаћају крвљу и знојем државине ћефове. Ми смо у том примеру показали рутинерну политику у најгрубљој форми, где се она јавља као производ навике: живети на туђ рачун као производ непоштене себичности. но има доста примера, где се рутинерна политика јавља чисто као производ неразумевања народних интереса. Таква је политика данашње већине на Мађарском сабору. Деак је мађарски патриот. Он би хтео да мађарски народ буде слободан и напредан у свему, али у исто време држи се рутиие да је за срећу народа нужна спољашња сјајност: хтео би некако да је то све мађарска краљевина од Карпата до Јадранског мора. као што је било у негдашње „славно“ доба, хтео би да Мађарска има силну војску, да се меша у европска дела. У Европи ти се народи сматрају за срећне који играју видну улогу, ма та улога и била чисто спољашња (као актера на сцени). Такви државници не увиђају да се таква спољашња сјајност може купити само умним и материјалним сиромаштвом свог народа.

Све што смо досада говорили о рутинерној политици, имали смо цељ да докажемо, да су се стари предрасуде и навика да се њима подржава толико укоренили у погледима европских државника, да и људи, који су заиста ради добру, свом народу често раде сасвим против његових интереса чисто из незнања из рутине. Но говорећи о поштеној и непоштеној рутинерној политици, ми некако изабрасмо примере који се нас непосредно тичу па се заговорисмо, те још досада не определисмо: шта ми разумемо под „народним интересом“ . Ми не умемо наћи боле опредељење томе појму но што га је дао наш честити Влада Јовановић у свом Србеиди и Готовану, а то је: да буде свима и свакоме добро. Неки наши књижевници шарлатани протумачише одмах да то значи: ако сваки има довољно да једе и није као и остала стока. онда ће свакоме бити добро. С таквим мудрацима није вредно ни разговарати. Ми споменусмо то тумачење само због његове необичне глупости, а сад да објаснимо шта значи горња реченица. човек има потребу да једе и пије, да мисли итд. То су све потребе. које су свезане са његовом личном природом. Но осим тога, човек живи у друштву и своје потребе он намирује само у друштву; из тога следује да само при извесном устројству друштвеном он може да намирује све своје потребе. Узмимо, ради примера, да нашем сељаку узму толико порезе да њему не остане новаца ни да купи себи гуњче, ни да купи у кућу рибе и зејтина да прослави св. Николу итд.; oнда абаџија п бакалин неће имати коме да продаду спој еспап и они немају не само да плате порезу, но, може бити, ни да једу. Отуд одмах следује да су и сељак и абаџија и бакалин управо заинтересирани разрезивањем порезе. Из тих друштвених одношаја и рађа се цео низ потреба човека као грађанина у држали, члана у општини и породици. Кад сваки подмири све те потребе онда ће и бити свакоме и свима добро. Из тога следује да цељ народне политике мора бити управљена на то да се државна зграда тако устроји да по могућству сваки члан подмирује све своје потребе: да лични интереси буду саставни деодржавних интереса. Све што води увеличавању народне слободе, увеличавању његове умне и материјалне снаге, доприноси томе и то је мерило за оцену врлине спољашње и унутрашње државне политике. Ми смо сматрали за нужно да то јасно и опредељено искажемо, како би се лакше увидело: шта није народна политика. А сад да пређемо на политику „Велике Србије“, што је цељ нашег чланка.

У 85 бр. Заставе било је напечатано писмо као одговор чешкој Кореспонденцији и Застави за које уредништво Заставино рече да је „достављено из добро извештених кругова“. У том писму говори се да намесници у Србији „по програму кнеза Михаила хоће велику и јаку Србију“. Даље, „да Србија има своју народну, посве самосталну, политику“ и да „кнез Михаило није се дао од свог добро прорачуњеног правца отргнути ни ратом црногорским, ни бомбардањем Београда, ни лањским бугарским четама; шта више, лане је строго поступио с неколицином угрејаних Бугара“. После се објашњава шта значи половина цељи, тј. јака Србија: „Кнез Михаило хтео је да Србија буде јака не само у воденом, но и у политичком и моралном погледу, разумевајући добро да само с народом чврсто организираним и оданим влади ова се сме упустити у предузимање виших ствари“. Кад се ово каже напросто значи: кнез Михаило хтео је да има велику војску и сву управу земаљску у својој руци (централизовану администрацију) да би могао располагати свим народним средствима, док он не нађе да је дошла згодна минута, а и до тог времена, да ои се могао спремати за ту минуту. Друга половина, тј. „Велика Србија“, не објашњава се, та то зна свако дете у Србији. То значи осветити Косово повратити дедовину цара Душана. Ми немамо још довољно фактова да судимо. да ли ће намесници усвојити у свему политику „велике и јако Србије“, али сва дела пређашње владе говоре јасно, да је кнез Милино имао ту цељ и у похвалу његову може се рећи да је ишао к њој крајње доследно и логићно.

Застава напечата овај чланак и ништа не примети на основна начела политике нове српске владе, стога имамо право да мислимо, да се она слаже с њом у начелна. Но чудимо се после тога Застава што она у истом броју напечата чланак, такође без примедбе, у коме се пребацује српској влади што се она држи пријатељству с аустријском и угарском владом. Доследност – то је врлина сваке политике. А пријатељсвто с аустријском и угарском владом, док се не испуни извесна част програма „Велике Србије“, регентству је неопходно нужно. Ко то не разуме тај не треба да говори о политици. Тако је исто логична последица те политике што се Србија није умешала у рат црногорско-турски, што је отрпела бомбардање Београда; што се није умешала 1867 године у бугарски устанак. Онај, ко признаје основно начело - „јаку и Велику Србију“, тај нема никако права да напада на оно што истиче из тот начела. Свакн који је разумео добро програму покојног кнеза и зна данашње стане Србије, знаће да Србија још досада није спремна да је изврши, Ако се може чему замерити пређашњој српској влади, и се може само основном начелу.

Сваки који чита политичне новине, зна шта значи „право народности“. Стога ћемо само укратко да кажемо његово значење. То значи да људи што говоре једним језиком, имају једне навике и обичаје, итд., једном речи, имају опште потребе, имају право да уједине своје материјалне и умне силе ради достижења заједничких цељи. тј. имају право да образују једно политичко цело – једну државу. Но нису сви народи били тако срећни по свом историјском животу, да се налазе у једној држави. Неки су отишли у наследство или у мираз разни личности (као што су, нпр., наши краљеви добијали у мираз земље од грка и Мађара) и постали су династичка сопственост, а други су силом или другим средством покорени другим јачим народом и постали су историска сопственост (као наш народ под Турцима). Тако су се образовала назови-право „историјско право“ и „династички право“. која су сродна међу собом и стоје сасвим насупрот „право народности“ које лежи на основу: „да буде свима и свакоме добро“. Кад се јавила тежња народа да се уједине по народности морали су се јавити разни правци којима се хтело доћи до тих цељи. Људи, слободни од свију предрасуда нису се ни што оснивали до само на народно интересе н народну вољу. По томе, они нису обраћали пажњу ни на каква династичка и историјска права, други, напротив, или што су имали интересе, или што се нису могли да отресу од предрасуда и рутине, радили су да остваре народне интересе, а у исто време да не увреде историјска и династичка права. Оснивајући се на тим разним начелима, и државници који су радили и раде на уједињавању народа деле се на два главна логора: једни који воде политику ослобођавајућу и уједињавајућу, а други који воде политику освајајућу. Разуме се да у практици не може бити таквог јасног раздела на те две гомиле. Често те две политике иду донекле заједно, но свакојаке је разлика међу њима врло велика и примећује се на први поглед. Најбоље се виде та обадва правца при уједињавању Италије. Тамо су били људи два главна правца: легитимисте којима је глава био Кавур и народњаци (или као што их легитимисте називљу револуционари), којима су поглавите вође били Мацини и Гарибалди. Кавур беше пијемонтски министар, дакле човек који се, по својима убеђењима и по своме положају, морао чувати да не стане у ред људи који не признају ни историјска ни династичка права; у исто време, као добар Пијемонтезац, он је желео да се увелича број поданика његовог краља, а то се могло задобити само ако се заузме „туђе“ земљиште. У тој цељи он је морао потегнути „стару кебу“ европске дипломације – „европску равнотежу“ и „заокругљавање граница“. У интересу европске равнотеже Аустрија треба да изгуби свој уплив у Италији, тј. треба да јој се одузме Ломбардија; а у интересу заокругљења граница Пијемонта, треба овоме да се присаједини Ломбардија. То су били легитимни разлози, с којима су Наполеон и Кавур изишли пред Европу да оправдају војну с Аустријом. Народњаци нису имали нужде да се позивљу на европску равнотежу ни на заокругљавање граница. Њихова је основа била: право народности а њихова цељ – јединство Италије. Док се војна водила у Ломбардији, они подигоше буну у Тоскани, Парми, Пијаченци и Модени,- истераше све мале херноге херцогиње и прогласише јединство Италије под круном Виктора Емануела. Видело се, да ни Наполеон ни Кавур нису рачунали на такав обрт догађаја. Кавур, као добар поданик свог краља, желео је да се и те земље присаједине Пијемонту, али његовом савезнику то није ишло никако у рачун. Да је Кавур могао да се ослони па начела народњака, он не би имао нужде да се осврће на Наполеона. Револуционарна Италија онда би силнија од легитимне Француске тако исто као што је негда револуционарна Француска била јача но сва легитимна Европа. Али за легитимца Кавура било је опасно да се здружи с револуционарима (и, међу нама буди речено, његовом страху било је доста основа), стога је морао да се служи другим средствима. Како је Кавур давао останку да „дирне“ Наполеона, како се опет вратио у министарство, како су се напослетку сагласили да се покупе гласови од целог народа, како је Италија платила Нином и Савојом за освајачку политику свог министра- то су све познати догађаји. „Ко с великим господом тикве сеје о главу му се лупају“, вели српска пословица. Та се пословица примењује свуда где је слабији принуђен да се дружи са силнијим. Освајачка политика кавуровске Италије морала је да се ослања на силног савезника који је после кројио капу како је знао. После присаједињења херцогсва Тоскане, Парме и др. Наполеон је тражио да му се уступи и острво Сардинија (Ница и Савоја биле су плата само за Ломбардију). Сво копрцање Кавурово не би спасло Италију да не изгуби Сардинију да ту није био умешан интерес енглески. Заузимањем Сардиније Француска би се јако осилила на мору, а то Енглеској није ишло у рачун и она протествова одмах чим се почело поговарати о уступци Сардиније. Наполеон је морао уступити. Медутим, народњаци продужише народно дели - уједињење Италије, доследно својим начелима. Они подигоше буну у краљевству „неапољском“ и истераше „законитог краља. Присаједињење Неапоља к уједињеној Италији било је учињено сасвим без учешћа талијанске владе. Она се је умешала, пошто је ствар била већ свршена. Од тог доба народњаци и легитимци раздвајају се сасвим. Разуме се да је већина вазда на страни рутине, дакле - на страни легитимаца који и осташе на влади и од тог доба. Влада италијанска остаде верна начелима Кавурове политике, да се чува револуционарне ослобађајуће политике. Резултати легитимне политике ово су: Аспромонте и Ментана, тражење савезника на страни, понижење пред Француском, француски гарнизон у Риму, пораз код Кустоце и Биса, постојане разбојничке чете у јужној Италији (које се организују у Риму); сложена и сплетена администрација, велика војска, банкротска финансија и несносне порезе. Да не помисли ко да ми држимо да политика легитимаца води увек тако рђавим резултатима као што се види у Италији. Уједињење Германије иде такође легитимним путем. Разлика која се примећава у резултатима зависи од разлике унутрашње силе Прусије и Пијемонта и од разлике њиховог спољашњег положај; ни једну ни другу разлику нетреба никада губити из вида.

Ми смо се задржали дуго на овом примеру из талијанске историје, што смо хтели да тачно определимо разлику међу политиком народњака и легитимаца. У исто време било нам је нужно да определимо знаке, по којима се може познати сваки од та два политика правца кад се појављује одељен од другог. У политици народњака цељ су једино народни интереси, а династије су само средство за цељ; у легитимаца су интереси и народни и династички и последњи преовлађују; народњацима је главни средство народни устанак; легитимни избегавају народни устанак у колико год могу, стога, где могу, старају се да помогну пријатељством стране државе. Из оне разлике у унутрашњој управи: народњацима је нужно да је што већма раширена самостална радња свакog појединог члана државе, нужна им је слобода и самоуправа (децентрализација) легитимцима је нужно, да се, по могућности радње свију појединих потчињавају врховној вољи – власт, нужна је неслобода и диктатура (или у мањем степену, централизација). Ко је добро разумео наше политички гледиште лако ће разумети и великосрпску политику бивше српске владе.

Кнез Михаило, и као србин и као глава своје династије, морао је тежити да увелича земљиште Србије. С друге стране, и по свом положају и по својим убеђењима, био је легитимиста и морао је и формално и у самој ствари уважавати историјска и династичка права других држава и владара тиме се само може објаснити тежња кнеза Михаила да задобије неограничену власт у Србији, која је изазвала силну борбу опозиције. Само што опозиција није никад изрекла прави узрок тој тежњи. Она је говорила да кнеза Михајила варају они што га окружују, да они имају у виду своје личне цељи итд. Детињасто је мислити, да кнез Михајило није разумевао систему, коју је сам устројио. Разуме се да је било појединих злоупотребљења, која припадају појединим лицима, али то се дешава и у државама, где су извршитељи много развитији но што су код нас. Кнез Михајило имао је да се бори са силом Турске царевине и са суревновањем Црне Горе и Бугарске. Особито је за кнеза Михајила било опасно суревновање Црне Горе, јер је династија Петровића била, особито од времена кнеза Данила, јако популарна код свију Срба у Турској. Стога је он морао да ступа корак по корак и гледао је да увреба згодну прилику — не да подигне револуцију у Турској, као што је то хтела опозиција, већ да увећа своје силе по могућству без боја. (Као што је задобија градове и као што се поговарало да је тражио Босну и Херцеговину на вазалним правима). Стога је морао да се држи у пријатељству с Аустријом, која му је помагала у питању о градовима (разуме се из својих рачуна: да удаљи по могућности решење источног питања). Тиме се објашњава што је кнез Михајило отрпео бомбардовање Београда и што није помогао Црногорцима. Војена снага Србије није још била тако велика, да би могла парализирати популарност Црне Горе, која је стечена вековима. Но особито се све сумње уклањају измирењем Србије с Црном Гором, 1866. год. (разуме се код онога, коме је позната форма тог измирења) и меном у спољној српској политици, која се почиње мало после тог времена.

Ми смо описали беспристрасно великосрпску политику покојнога кнеза и, искрено да кажемо, ми не можемо никако да нађемо разлога за нападања опозиције на поједине појаве те политике. Тако нпр. покојноме кнезу нужна је била диктатура просто за то да би могао располагати свим народним средствима за остварење „Велике Србије“. Опозиција је викала да кнез угњетава народ, као да би кнез смео у исто време устројаватн народну војску и давати народу оружје у руке кад би он ишао на угњетавање народа. Разуме се, кад је опозиција почела своју безразложну борбу, онда је и влада морала предузет строге мере да стане томе на пут. Опозиција није никад спорила против тога, да изабрани владар кнежевине Србије буде и владар будуће српске државе и, шта више, сматрала је (као што се исказала приликом убиства кнеза Михајила) да су Обреновићи једина династија, под којом српски народ може доћи до свог јединства. После тога признања опозицији није ништа остајало но или да ћути или да ради као што су радили народњаци у Италији… Али, где је код нас италијанско образовање, италијанско богатство? Напослетку, где је код нас Гарибалди? Дабогме, да свега тога код нас нема. Али при свем том бесмислено је било нагонити кнеза Михајила на војну кад он за њу, као легитимиста, није био готов, а још бесмисленије захтевати од њега да буде револуционар.

Огромна већина наших либералаца узноси до небеса нашу народну свест и његову политичну зрелост и они су готови да потегну целу гомилу општих истина и разних анекдота из народних песама и пословица да докажу та његова својства. (То је по свој прилици и био узрок што су либералци израдили закон, по коме је свој образованој класи нашег народа одузето право да долази на Скупштину). Ми не само да не делимо то мишљење наших либералаца, но држимо сасвим напротив, да је наш народ јако несвестан и политички незрео. „Високоучени аристократ“ — ускликнуће неки наш либералац кад прочита горње врсте; „издајица“ — рећи ће неки патриот, без четврте даске у глави; а понеки надриполитик, београдски чаршијлија, окресаће просто по матери, па ће бацити новине и неће их им дочитати. Где се народна свест ни литературом ни друштвеним животом не само не негује већ, се још распростиру лажни појмови у основним политичким питањима, ту не може бити ни свести ни политичне зрелости. Шта знамо да радимо, кад не може да нам изађе из главе та проста истина, да не може никако родити пшеница на том месту, где се сеје и негује коров. Да наведем један пример (ја волим да говорим у примерима) у коме се показује докле се простире политичка мудрост једног представника масе народа. Година 1864 слушао сам у једној од наших окружних вароши разговор међу двојицом блиски сродника, једним депутатом, што се спремаше да полази на великогоспођинску скупштину и другим једним образованим човеком. Депутат беше поштен и разборит човек, свршио 6 гимназије и путовао је доста по свету (био је богат свињарски трговац); онај други беше чиновник у оставци и без пензије тј. без коре хлеба. „Предложи, бога ти, одговорност министара, кад будеш у скупштини“ рече чиновник депутату. „А коме ће да одговарају“? — запита депутат; „У скупштини су сви сељаци као и ја (он је имао обичај да се називље сељаком), па нам министар може давати рачун какав оће — нико му не увати рачуна.“ „А зар не би могли доћи на скупштину људи који умеду уватити рачуна?“ — рећи ће чиновник, „А ко ће доћи, одговори депутат, ваљада чиновник? Чиновник зависи са свим од министра и оће л' неће л' мора говорити у атар министру.“ Ту се разговор прекиде и доцније дознадох да тај депутат није ни спомињао на Скупштини министарску одговорност. Дотле се простире свест човека за кога се не може рећи да има много равних у Скупштини. Разум проста човека не може да обухвати цео државни склоп и да увиди да се реформа у поједином делу не може остварити без реформе у свим деловима. Зато треба имати далеко шири поглед, који се добија образовањем или у школи или у друштву у коме је грађански живот развијен као нпр. у Швајцарској и Сев. Америци. Образовани човек дошао би до сасвим других резултата. Он би нашао да треба сасвим изменити положај чиновника, како би они могли бити независни претставници својих грађанских интереса.

Огромна већина људи скоро у сваком народу живи с истим појмовима, што их је наследила од очева и дедова и с врло малом изменом предаје исте појмове свом потомству. У Француској, после крваве револуције, Наполеон се позва на oпшти народни глас, да му се да неограничена власт и огромна већина даде му је. Не гледајући на толику интелигенцију у Француској, на толики број књига и новина што проповедаше мисли сасвим противне Наполеоновој диктатури овај одржа мегдан. Па нека се запита искрено бивша опозиција: да се је кнез Михаило позвао на опште гласање народа, да му даду неограничену власт колико би било који не би казали: „па какав ми је тај глава у кући, кад нема власти да заповеда својим млађима?“ Већина народа сазнаје своје потребе, осећа што га тишти, али само мањина уме да нађе начин како да се помогне. Ево село што га топи Морава. Сељаци ће вам казати у које доба долази вода и докле долази и приближно колико штете почини, али неће умети да каже како да се заштити од поплаве. Зато је нуждан нарочити вештак. Нека нико не мисли да ми хоћемо тиме да кажемо народ је несвестан, зато га треба у свему „руководити“. И ми смо убеђени да што људи потпуније суделују у „ковању своје среће“ да је тим вероватније да ће она бити ваљаније сакована, Али у исто време хоћемо да кажемо и ово: наш народ тек што је изишао испод најгрубљег насиља што га је давала душманска рука, он није ни једну минуту живео слободним грађанским животом да би могао на практици изучити како да осигура свој сопствени интерес; већина народа мора да ради за „насушни“ хлеб, па стога не може ни да мисли о томе што га се не тиче управо коже. Зато је дужност мањине, која је срећом или случајем изишла на видело, не да говори народу да зна оно што не зна, да му ласка и успављује га, већ да му говори истину и то што оштрије и јасније, и да се стара свим средствима да ту истину чује што већа част народа. То је једини пут да и већина сазна оно што и мањина. Те су нас мисли побудиле да напишемо овај чланак о политици „Вели ке Србије“. Говорили смо доста ствари, које се могу некоме показати као споредне и сувишне, али оне су нам биле нужне да изречемо праведан суд над том политиком, суд који је већ изрекла историја.

Политика „јаке и велике Србије“, као што је разумевала пређашња влада, противна је интересима српског народа у темељу. Пре свега српски је народ у кнежевини материјално врло сиромашан. Да се Србија спреми као што је то било начело бившој влади, српски народ подносио је страшне жртве, давао је последњу крваво стечену пару. Сваки који зна како се у Србији тешко наплаћују порези и прирези, знаће како је тешко падала народу та политика. Да не говорим о томе да свака централизација власти (која је доследно следовала из политике „Велике Србије“), с њеним нераздвојним другама цензуром и неодговорношћу, окивају умни развитак народни. И при свим тим жртвама Србија још ни до данас није спремна да испуни програму покојнога кнеза, ма да он као патриот и богат човек није жалио ни своје сопствено имање на војену спрему. Но претпоставимо срећан случај да се велико–српска политика увенча успехом и да Србија задобије Босну, Херцеговину, Црну гору и Стару Србију. Мало би се нашло Срба који то неби сматрали за највећу срећу нашег народа. Ми не делимо то мишљење. Ми смо казали раније, да само рутинери сматрају за интерес народни: велико земљиште, велики број поданика, сјајан двор итд.; Ми смо казали да је народни интерес: „да буде свима и свакоме добро“ и да је само она политика корисна по народ која му уједињава све умне и материјалне силе и даје му могућности да их употреби на заједничку цељ. Политика „велике Србије“ уједињава по форми умне и материјалне силе српског народа, а у ствари све би те силе биле спречене и оковане. Народ би изишао из борбе за „Велику Србију“ сиромашнији и разоренији но што је сада, а остао би опет окружен истим непријатељима којима је и сада окружен и још одозго добио би за непријатеље и своју браћу Бугаре. „Велика Србија“ морала би куповати пријатељство у непријатеља понижавањем и жртвовањем интереса свог народа; морала би све више и више трошити на војену силу; све више заводити централизацију са свим добрима што их она доноси, све више да оптерећава народ са разним дацијама (по свој прилици било би и државног дуга), и раније или доцније таква политика морала би се завршити каквом спољашњом или унутрашњом катастрофом. Српски народ ван Кнежевине добио би врло мало, а народу у кнежевини у „Великој Србији“ било би много горе но што му је сада у малој Србији.

Политика која се ограничава на „велику и јаку“ Србију побуђује подозрење код наших природних савезника на Балканском Полуострву, Бугара, и тера их у непријатељски логор. А док они буду у непријатељском логору дотле ни ми не можемо бити слободни. Из тога следује очевидно да српска народна политикамора бити управљена на опште ослобођење Балканског полуострва. „Велика Србија“ и тесна је и рђава зграда па стога и није кадра да обезбеди српске народне интересе, као год што „Велика Бугарска“ не би осигурала интересе бугарског народа. Само српско–бугарски савез (разуме се устројен на слободној вољи оба народа) може да осигура будућност оба народа и целог југословенства. Бивша опозиција није никад изрекла одсудно мишљење о том предмету. У „Србији" је био један чланак у коме се је говорило о нашим одношајима према Бугарима. У томе се чланку само напомену да има међу интелигенцијом неколико људи, који састављају партију федералиста, али њихов је број незнатан а српски народ зна само за своје патње. То је заиста тако. И српски ће народ још дуго патити, ако његова интелигенција не умедне да му покаже лек што лечи из корена. У истом се чланку говорило о равноправности српског и бугарског народа, не памтимо само да ли писац говораше од свог имена или у име српског народа. Српски народ већином не мисли ни о свом праву ни о равноправности с другим народима, а од мишљења опозиције Бугарима је мала вајда. Па и та мала вајда потирала се тиме, што је опозиција признавала и потпомагала политику „Велике Србије“. Опозиција је само улепшавала ту политику која је Бугаре сматрала као средство за цељ шупљом (ако не двосмисленом) фразом: „И ви гледајте па се користите нашом силом као што ћемо ми вашом“. Бугари сматраху да је опасно „сејати тикве с великом господом“ (ми смо односно Бугара велика господа), стога они од 1862 год. пребациваху Србији тежњу за завојевањем; стога се јави познати адрес султану у коме се тражи автономија Бугара, а зато се обећава заштита целокупности турске царевине и напослетку стога изиђе жестока полемика против српске владе прошлог лета због бугарских чета у Србији.

Бивша опозиција за сво време владе покојнога кнеза играла је жалосну улогу (у чему је велики узрок био њен чиновнички карактер). Она није имала храбрости да удари на основна начела покојнога кнеза и да искаже јасно други пут, који води к народној цељи, већ је нападала поједине појаве и личности. Народ је није могао разумети, стога она није ни нашла ослона у народу и њена борба остала је без успеха. Но и политичка система кнеза Михаила није стекла љубави у народу. Народ, је љубио пок. кнеза лично, што је имао у њега некаку тајанствену веру (као што често бива код масе народа) да ће он повратити „Душанову царевину“, а није разумевао да сва унутрашња управа истиче из његових политичких начела. Сва злоупотребљења, која су неопходно свезана са системом управе народ је приписивао појединим личностима. Одмах после смрти кнежеве и усред опште жалости народ је изјавио да је сасвим незадовољан његовом системом. Ми само тако можемо да објаснимо онолику мржњу народа на главне помоћнике покојнога кнеза. Догађаји су изрекли и овом приликом као и вазда свој суд над политиком која ставља династичке интересе више народних: та се политика мора преживети и њен је пад у толико грознији уколико је она била савршеније примењена.

Нама остаје да кажемо још неколико речи ради омладине,којој смо наменили наш чланак.

Свака народна цељ може се достићи само општом народном радњом. Али да народ прегне општим силама да ради за једну општу цељ треба да је свестан тј. да сазнаје ту општу цељ, да сазнаје путове који воде к тој цељи и, што је најважније, да је тврдо убеђен да лично добро сваког члана народа зависи од тога уколико је та општа цељ достигнута. Брат Ј. Павловић изрече у Застави у чланку: Наше политичко владање да је наш народ политично несвестан и да сама образована мањина није јасно определила мету којој тежи. Велика му хвала на томе. Он први изрече како је недоследно владање наших народних претставника на мађарском сабору, што потржу за своје оружје мртву хартију — негдашња права и привилегије. Но нас је још више удивило кад читасмо, како Мађари на основу „личне слободе“ газе „право народности“, а наши се претставници и публицисте довијају да одбране право народности, а опет да не погазе личну слободу. Као да међу тим појмовима може бити противности. Право народности истиче из личне слободе и кад би две трећине немађара, што живе у Угарској били свесни, онда би они на основу личне слободе имали право да дођу на Дијету и да већином гласова поцепају ове отрцане хартије на којима су написана мађарска права (исто тако као што сада ради већина мађарска са српским привилегијама); и ако та већина нађе да је у интересу њиховог развитка нужно да се поделе по народностима они би се (на основу личне слободе) поделили, а Мађари би морали лепо „да пасују“. Није крива лична слобода, већ народна несвест.

Така је иста недоследност у радњи наших либералаца у Србији. Одкако се изабра нова влада либералци као да су поставили себи за дужност само да сваком приликом хвале искреност и добре намере намесништва. Нико се не сумња да ће намесници вршити савесно своје дужности, али смо у исто време убеђени да намесници неће вршити туђ посао (а било би глупо захтевати од њих), па стога и публицисти не треба да заборављају на свој посао –– обавешћавање народа –– и да врше туђ (они ће знати чији). Ево, нпр. позвана је комисија има месец дана да изради пројекте за основне земаљске законе, а наши се либералци још до сада не сетише да запитају: хоће ли скупштина претресати само те пројекте или ће имати право да сама и бира комисије и саставља друге пројекте. А либералци знаду врло добро, да то зависи сасвим од воље Намесништва. Народу је мало вајда што ће његови либерални публицисти моћи лепо да говоре о личној слободи, о праву грађанина итд. ако народ не види никаквог плода од свију ти лепи ствари. Кад Наполеон узурпира 2 дек. власт и распусти либералну Скупштину што само лепо говораше, а мало рађаше за народ, скупштина прогласи Наполеона ван заштите закона и позва народ, да оружјем изврши скупштинско решење, „За што да се бијем?“ рече један сирома радник једном народном претставнику, „ваљда зато да ви добијете по 25 франака на дан“. Овако би могли да кажу многи народи своим либералцима.

Наша мањина решавајући поједина практична питања и опредељавајући програму свог рада, газила је свој основни принцип: да су интереси живих људи неизмерно више сваких историчких права и привилегија и више сваких династичних и личних рачуна и интереса. Тиме она не само да није ништа стварног добила за свој народ, већ му је често и шкодила, што га је стављала у непријатељски положај према народима који су нам и по крви и по језику и по историјској судби братски и по томе чији су интереси с нашим истоветни. Сва је наша радња налик на радњу разбијене војске. Победа над таком војском не стоји непријатеља никаквог труда –– она је већ разбијена. Да неговоримо о солидарности у радњи између народњака српских, хрватских и бугарских. Каква је солидарност међу народњацима у Србији и Аустрији? Ево скоро 6 месеци како је г. Аст у Новом Саду, и либералци у Србији не рекоше ниједну братску реч акамоли што год више. Докле год тако устраје ми ћемо једнако остати при „сентименталном“ уздисању за слободом и напретком свог народа. Изговор на „политички такт" не вреди ништа. Либералци треба да знаду да доклегод народ не узме сам иницијативу за своје ослобођење, дотле ће он остати туђе робље само у различној форми. А народ неће дотле узети иницијативу, докле год не буде свестан: шта треба да ради и како треба да ради. Нама је нужно јединство у мишљењу и организација у борби. Стога прво што мислимо да имамо право да захтевамо од вођа народњака и њихових органа Заставе и Србије (који су у исто време и органи Омладине) то је: да искажу опредељено своја начела и да јасно нацртају програму рада, да се та начела остваре. Онда тек може бити солидарности међу њима и Омладином, која је поставила себи за цељ да ради „на духовном јединству српског народа“.

наравственост - моралност

ћеф - шеф

цељ - циљ

еспап - роба

кеба - тупи бријач, врста грознице.

суревновање - супарништво

Index

Na Engleskom/ In English