ВЕЛИКА СРБИЈА

Светозар Марковић Објављено - Застава, број 100 и 101, од 1 и 19 децембра 1868. намењено Уједињеној српској омладини 1 народни интереси и дипломати рутинери

народни интереси? Шта је то народи интерес? То је ствар заиста чудновата и неопредељена. Наполеон шаље неке експедиције у Рим и Мексико, троши милионе стечене народним знојем и губи хиљаде људи, а све – вели – за славу и интерес Француске; Аустрија посла војску у Шлезвиг-Холштајн и заврши Кенигрецом, и то све за народни интерес; сам султан ево три године како руши и пали јадну Капију, па и он вели да је то у интересу његових хришћанских поданика који се „по својој глупости и туђем наговору“ бију против њега. Но да оставио на страну Наполеона, Аустрију и султана. Сваки зна шта значе њихове фразе: „за народни интерес“, за „народну част,“ итд. Да узмемо другим пример. Ево, Деак, Етвеш, Андраши и уопште, већина на мађарском Сабору искрене су мађарске патриоте. Њихова је цељ, као што је познато, да створе „велику Угарску“ у којој би био један политични народ – мађарски. Они веле да је њихова политика народна, тј. да одговара интересима народа што живи у Угарској. Претставници већине људи што живе у Угарској, тј. претставници немађарски народности, веле да је та политика сасвим противна интересима већине. Но да оставимо то настрану. Деак је Мађар и није ни тражити да се он осврће на интересе други народности. А да ли је она заиста корисна по Мађаре? Шта добијају, нпр., Мађари у Дебрецину или у Пешти сто је њихов краљ владар над 15 милиона поданика? Хоће ли стога код њих бити мања пореза, хоће ли се од њих узимати мање регрута? Хоће ли им остајати више средстава за образоване, хоће ли имати више слободе у печатњи и з јавним зборовима? Уопште - хоче ли имати какве олакшице? Дела што су нам пред очима показују јасно: не само никакве олакшице,већ, напротив веће терете. Већина народа у Мађарској незадовољна је том политиком. Да се они уздрже под уздом нужна је сила. За то треба војска (Бајст тражи 800000); треба силна администрација (Делегација одобрава 550.000 фор. на тајне издатке); а најглавније, не треба дозволити да се сувише слободно изјављују и претресају интереси народни и владина дела. (Мађарска влада осуђује Бесермењија, једног од најваљанијих чланова мађарске слободњаке партије). Из тога се види шта ће добити сами Мађари. Даваће више регрута, тј. остајаће мање руку за рад; плаћаће шпијуне, тј. остајаће мање средстава за просвету и квариће се наравственост! А што ће бити доцније? То је лако предвидети. Доцније ће и немађари и Мађари бити још незадовољнији, што ће изазвати јача средства за обуздавање, тј. више регрута, више порезе, несноснију администјуапију и мање слободе итд., до катастрофе. А при свем том Деак, Етлеш, Андраши и сва кумпанија, истинити су Мађари и искрени патриоти. Па откуда то долази да они, као патриоти мађарски, воде политику која је противна интересима мађарским? То је доста дугчка историја, но ми ћемо је испричати у неколико речи.

Није било давно, кад се човек у држави није рачунао ни за грош, већ је сва држава - краљ (L' Etat c' est moi Луја XIV). Народ се у то време сматрао, тако-рећи као сопственост владара, јер овај је владао „по милости божијој“. Све што је увеличавало славу и могућство краља –државе, и код своје куће и на страни, то се рачунало за интерес државни, а за народ није нитко ни водио бригу. Силна војска и силна администрација давала је краљу могућност на располаже народним средствима, да издржава сјајни и раскошни двор, да бљешти на страни и да има уплива на светску политику. Ето откуда је силна војска и силна администрација постала мерило „државине“ величине. Но да се издржава силна војска, треба имати много људи, који би давали живи и мртви материјал (регруте и новац) за њено издржавање. Отуда је број „државних“ поданика постао мерило за величину државе. Од тог доба у Европи се доста изменило. Народи почињу да сазнају, да њихови интереси и интереси државни нису вазда једни исти. То сазнање народа и у следству тога његове незадовољство беху опасни за владарско право „по божијој милости“ и за све више класе народа, чији интереси беху историјском судбом свезани за интересе владара. То би повод, те та господа изнесоше разне лажне проповеди: да сви људи у држави – тј. цео народ – морају имати осим својих приватних интереса и „више државне интересе“, да се лични интереси морају жртвовати за љубав општих итд. Кад се те фразе преведу на наш прости језик, излази, нпр., овако: ви народи аустријски, имате интерес да живите и радите мирно сваки код своје куће, да од онога, што зарадите, дајсге ради заштите сваког појединог онолико колико је неонходно, а све остало да употребљавате на подмирење својих потреба: на својих образовање, путни саобраћај, уживање итд. Али Аустрија има да постизава „више државне интересе“ (разуме се, проповеди не говоре какве, али ми ћемо да кажемо): да издржава сјајан двор; да је у сваку чорби мирођија, тј. да се плете у сваки европски догађај, јер је таква мода у Европи (и државе имају моду као и људи), да издржава велику војску да плаћа чиновнике, који над народом надзиравају, да плаћа шпијуне итд, итд. Ето зато морају народи аустријски да жртвују своје личне интересе општим интересима и да плаћају крвљу и знојем државине ћефове. Ми смо у том примеру показали рутинерну политику у најгрубљој форми, где се она јавља као производ навике: живети на туђ рачун као производ непоштене себичности. но има доста примера, где се рутинерна политика јавља чисто као производ неразумевања народних интереса. Таква је политика данашње већине на Мађарском сабору. Деак је мађарски патриот. Он би хтео да мађарски народ буде слободан и напредан у свему, али у исто време држи се рутиие да је за срећу народа нужна спољашња сјајност: хтео би некако да је то све мађарска краљевина од Карпата до Јадранског мора. као што је било у негдашње „славно“ доба, хтео би да Мађарска има силну војску, да се меша у европска дела. У Европи ти се народи сматрају за срећне који играју видну улогу, ма та улога и била чисто спољашња (као актера на сцени). Такви државници не увиђају да се таква спољашња сјајност може купити само умним и материјалним сиромаштвом свог народа.

Све што смо досада говорили о рутинерној политици, имали смо цељ да докажемо, да су се стари предрасуде и навика да се њима подржава толико укоренили у погледима европских државника, да и људи, који су заиста ради добру, свом народу често раде сасвим против његових интереса чисто из незнања из рутине. Но говорећи о поштеној и непоштеној рутинерној политици, ми некако изабрасмо примере који се нас непосредно тичу па се заговорисмо, те још досада не определисмо: шта ми разумемо под „народним интересом“ . Ми не умемо наћи боле опредељење томе појму но што га је дао наш честити Влада Јовановић у свом Србеиди и Готовану, а то је: да буде свима и свакоме добро. Неки наши књижевници шарлатани протумачише одмах да то значи: ако сваки има довољно да једе и није као и остала стока. онда ће свакоме бити добро. С таквим мудрацима није вредно ни разговарати. Ми споменусмо то тумачење само због његове необичне глупости, а сад да објаснимо шта значи горња реченица. човек има потребу да једе и пије, да мисли итд. То су све потребе. које су свезане са његовом личном природом. Но осим тога, човек живи у друштву и своје потребе он намирује само у друштву; из тога следује да само при извесном устројству друштвеном он може да намирује све своје потребе. Узмимо, ради примера, да нашем сељаку узму толико порезе да њему не остане новаца ни да купи себи гуњче, ни да купи у кућу рибе и зејтина да прослави св. Николу итд.; oнда абаџија п бакалин неће имати коме да продаду спој еспап и они немају не само да плате порезу, но, може бити, ни да једу. Отуд одмах следује да су и сељак и абаџија и бакалин управо заинтересирани разрезивањем порезе. Из тих друштвених одношаја и рађа се цео низ потреба човека као грађанина у држали, члана у општини и породици. Кад сваки подмири све те потребе онда ће и бити свакоме и свима добро. Из тога следује да цељ народне политике мора бити управљена на то да се државна зграда тако устроји да по могућству сваки члан подмирује све своје потребе: да лични интереси буду саставни деодржавних интереса. Све што води увеличавању народне слободе, увеличавању његове умне и материјалне снаге, доприноси томе и то је мерило за оцену врлине спољашње и унутрашње државне политике. Ми смо сматрали за нужно да то јасно и опредељено искажемо, како би се лакше увидело: шта није народна политика. А сад да пређемо на политику „Велике Србије“, што је цељ нашег чланка.

II ВЕЛИКОСРПСКА ПОЛИТИКА и БИВША ОПОЗИЦИЈА Мото: Што је право и боги је драго. Народна пословица
У 85 бр. Заставе било је напечатано писмо као одговор чешкој Кореспонденцији и Застави за које уредништво Заставино рече да је „достављено из добро извештених кругова“. У том писму говори се да намесници у Србији „по програму кнеза Михаила хоће велику и јаку Србију“. Даље, „да Србија има своју народну, посве самосталну, политику“ и да „кнез Михаило није се дао од свог добро прорачуњеног правца отргнути ни ратом црногорским, ни бомбардањем Београда, ни лањским бугарским четама; шта више, лане је строго поступио с неколицином угрејаних Бугара“. После се објашњава шта значи половина цељи, тј. јака Србија: „Кнез Михаило хтео је да Србија буде јака не само у воденом, но и у политичком и моралном погледу, разумевајући добро да само с народом чврсто организираним и оданим влади ова се сме упустити у предузимање виших ствари“. Кад се ово каже напросто значи: кнез Михаило хтео је да има велику војску и сву управу земаљску у својој руци (централизовану администрацију) да би могао располагати свим народним средствима, док он не нађе да је дошла згодна минута, а и до тог времена, да ои се могао спремати за ту минуту. Друга половина, тј. „Велика Србија“, не објашњава се, та то зна свако дете у Србији. То значи осветити Косово повратити дедовину цара Душана. Ми немамо још довољно фактова да судимо. да ли ће намесници усвојити у свему политику „велике и јако Србије“, али сва дела пређашње владе говоре јасно, да је кнез Милино имао ту цељ и у похвалу његову може се рећи да је ишао к њој крајње доследно и логићно.

Застава напечата овај чланак и ништа не примети на основна начела политике нове српске владе, стога имамо право да мислимо, да се она слаже с њом у начелна. Но чудимо се после тога Застава што она у истом броју напечата чланак, такође без примедбе, у коме се пребацује српској влади што се она држи пријатељству с аустријском и угарском владом. Доследност – то је врлина сваке политике. А пријатељсвто с аустријском и угарском владом, док се не испуни извесна част програма „Велике Србије“, регентству је неопходно нужно. Ко то не разуме тај не треба да говори о политици. Тако је исто логична последица те политике што се Србија није умешала у рат црногорско-турски, што је отрпела бомбардање Београда; што се није умешала 1867 године у бугарски устанак. Онај, ко признаје основно начело - „јаку и Велику Србију“, тај нема никако права да напада на оно што истиче из тот начела. Свакн који је разумео добро програму покојног кнеза и зна данашње стане Србије, знаће да Србија још досада није спремна да је изврши, Ако се може чему замерити пређашњој српској влади, и се може само основном начелу.

Сваки који чита политичне новине, зна шта значи „право народности“. Стога ћемо само укратко да кажемо његово значење. То значи да људи што говоре једним језиком, имају једне навике и обичаје, итд., једном речи, имају опште потребе, имају право да уједине своје материјалне и умне силе ради достижења заједничких цељи. тј. имају право да образују једно политичко цело – једну државу. Но нису сви народи били тако срећни по свом историјском животу, да се налазе у једној држави. Неки су отишли у наследство или у мираз разни личности (као што су, нпр., наши краљеви добијали у мираз земље од грка и Мађара) и постали су династичка сопственост, а други су силом или другим средством покорени другим јачим народом и постали су историска сопственост (као наш народ под Турцима). Тако су се образовала назови-право „историјско право“ и „династички право“. која су сродна међу собом и стоје сасвим насупрот „право народности“ које лежи на основу: „да буде свима и свакоме добро“. Кад се јавила тежња народа да се уједине по народности морали су се јавити разни правци којима се хтело доћи до тих цељи. Људи, слободни од свију предрасуда нису се ни што оснивали до само на народно интересе н народну вољу. По томе, они нису обраћали пажњу ни на каква династичка и историјска права, други, напротив, или што су имали интересе, или што се нису могли да отресу од предрасуда и рутине, радили су да остваре народне интересе, а у исто време да не увреде историјска и династичка права. Оснивајући се на тим разним начелима, и државници који су радили и раде на уједињавању народа деле се на два главна логора: једни који воде политику ослобођавајућу и уједињавајућу, а други који воде политику освајајућу. Разуме се да у практици не може бити таквог јасног раздела на те две гомиле. Често те две политике иду донекле заједно, но свакојаке је разлика међу њима врло велика и примећује се на први поглед. Најбоље се виде та обадва правца при уједињавању Италије. Тамо су били људи два главна правца: легитимисте којима је глава био Кавур и народњаци (или као што их легитимисте називљу револуционари), којима су поглавите вође били Мацини и Гарибалди. Кавур беше пијемонтски министар, дакле човек који се, по својима убеђењима и по своме положају, морао чувати да не стане у ред људи који не признају ни историјска ни династичка права; у исто време, као добар Пијемонтезац, он је желео да се увелича број поданика његовог краља, а то се могло задобити само ако се заузме „туђе“ земљиште. У тој цељи он је морао потегнути „стару кебу“ европске дипломације – „европску равнотежу“ и „заокругљавање граница“. У интересу европске равнотеже Аустрија треба да изгуби свој уплив у Италији, тј. треба да јој се одузме Ломбардија; а у интересу заокругљења граница Пијемонта, треба овоме да се присаједини Ломбардија. То су били легитимни разлози, с којима су Наполеон и Кавур изишли пред Европу да оправдају војну с Аустријом. Народњаци нису имали нужде да се позивљу на европску равнотежу ни на заокругљавање граница. Њихова је основа била: право народности а њихова цељ – јединство Италије. Док се војна водила у Ломбардији, они подигоше буну у Тоскани, Парми, Пијаченци и Модени,- истераше све мале херноге херцогиње и прогласише јединство Италије под круном Виктора Емануела. Видело се, да ни Наполеон ни Кавур нису рачунали на такав обрт догађаја. Кавур, као добар поданик свог краља, желео је да се и те земље присаједине Пијемонту, али његовом савезнику то није ишло никако у рачун. Да је Кавур могао да се ослони па начела народњака, он не би имао нужде да се осврће на Наполеона. Револуционарна Италија онда би силнија од легитимне Француске тако исто као што је негда револуционарна Француска била јача но сва легитимна Европа. Али за легитимца Кавура било је опасно да се здружи с револуционарима (и, међу нама буди речено, његовом страху било је доста основа), стога је морао да се служи другим средствима. Како је Кавур давао останку да „дирне“ Наполеона, како се опет вратио у министарство, како су се напослетку сагласили да се покупе гласови од целог народа, како је Италија платила Нином и Савојом за освајачку политику свог министра- то су све познати догађаји. „Ко с великим господом тикве сеје о главу му се лупају“, вели српска пословица. Та се пословица примењује свуда где је слабији принуђен да се дружи са силнијим. Освајачка политика кавуровске Италије морала је да се ослања на силног савезника који је после кројио капу како је знао. После присаједињења херцогсва Тоскане, Парме и др. Наполеон је тражио да му се уступи и острво Сардинија (Ница и Савоја биле су плата само за Ломбардију). Сво копрцање Кавурово не би спасло Италију да не изгуби Сардинију да ту није био умешан интерес енглески. Заузимањем Сардиније Француска би се јако осилила на мору, а то Енглеској није ишло у рачун и она протествова одмах чим се почело поговарати о уступци Сардиније. Наполеон је морао уступити. Медутим, народњаци продужише народно дели - уједињење Италије, доследно својим начелима. Они подигоше буну у краљевству „неапољском“ и истераше „законитог краља. Присаједињење Неапоља к уједињеној Италији било је учињено сасвим без учешћа талијанске владе. Она се је умешала, пошто је ствар била већ свршена. Од тог доба народњаци и легитимци раздвајају се сасвим. Разуме се да је већина вазда на страни рутине, дакле - на страни легитимаца који и осташе на влади и од тог доба. Влада италијанска остаде верна начелима Кавурове политике, да се чува револуционарне ослобађајуће политике. Резултати легитимне политике ово су: Аспромонте и Ментана, тражење савезника на страни, понижење пред Француском, француски гарнизон у Риму, пораз код Кустоце и Биса, постојане разбојничке чете у јужној Италији (које се организују у Риму); сложена и сплетена администрација, велика војска, банкротска финансија и несносне порезе. Да не помисли ко да ми држимо да политика легитимаца води увек тако рђавим резултатима као што се види у Италији. Уједињење Германије иде такође легитимним путем. Разлика која се примећава у резултатима зависи од разлике унутрашње силе Прусије и Пијемонта и од разлике њиховог спољашњег положај; ни једну ни другу разлику нетреба никада губити из вида.

Ми смо се задржали дуго на овом примеру из талијанске историје, што смо хтели да тачно определимо разлику међу политиком народњака и легитимаца. У исто време било нам је нужно да определимо знаке, по којима се може познати сваки од та два политика правца кад се појављује одељен од другог. У политици народњака цељ су једино народни интереси, а династије су само средство за цељ; у легитимаца су интереси и народни и династички и последњи преовлађују; народњацима је главни средство народни устанак; легитимни избегавају народни устанак у колико год могу, стога, где могу, старају се да помогну пријатељством стране државе. Из оне разлике у унутрашњој управи: народњацима је нужно да је што већма раширена самостална радња свакog појединог члана државе, нужна им је слобода и самоуправа (децентрализација) легитимцима је нужно, да се, по могућности радње свију појединих потчињавају врховној вољи – власт, нужна је неслобода и диктатура (или у мањем степену, централизација). Ко је добро разумео наше политички гледиште лако ће разумети и великосрпску политику бивше српске владе.

Мање Познате Речи коју се Помињу у ову Чланку
наравственост - моралност
ћеф - шеф
цељ - циљ
еспап - роба
кеба - тупи бријач, врста грознице.